Вести

Београд доживео Азбукијаду

Детаљи

Након Параћина и Крушевца и престоница је угледала Азбукијаду, Миливоја Шоп Крстића и то на престоном месту, а где другде до у Удружењу књижевника Србије - како и приличи. Овога пута као тројац, јер обично смо Азбукијаду предсатављали у четири гласа: Миливоје Крстић са оне стране Топлице, или Радана, како вам драго, а са ове Љубиша Красић, Драган Огњановић и Саша Миловановић. Упркос просветним обавезама Љубише Красића, због београдског домаћина Миљурка Вукадиновића, опет смо у четири топличка грла причали о Азбукијади.

Певало се и уз виолину Грујице Милојевића, слутите Топличанина, који равни Срем лечи виолином, ништа мање но медицином, наравно слушали смо „Чај горо“, јер и сам Раде Драинац, ју је волео и изводио, као и „Што ми је мерак пољар да будем“.

Никада као данас, на штокавском говорном подручју није било више великих књижевника, којима ни име не знамо, а истовремено ни горих који не силазе са екрана, па је Књижевно друштво „Раде Драинац“ са поносом као издавач Азбукијаде, понудило на увид свима, збирку афоризама за све узрасте, а то је најбооље учинити тамо где се две велике воде складно слију у једну, па смо и ми по тој прилици Азбукијаду поткрепили Чагољем, прошлогодишњом збирком песама Миливоја Крстића. А кад те види Београд, видео те је свет!